Upotreba gline u graditeljstvu

Upotreba gline u graditeljstvu

http://www.phaidon.com/store/architecture/brick-9780714868813/

Glina, kao meterijal koji dolazi iz same zemlje, utkan je u naše postojanje. Kroz istoriju i promene koje su se prirodno nametale, glina je uvek bila prisutna, prvo kroz izradu posuda, kipova božanstava, nakita i raznih ukrasa, kasnije počinje upotreba u izgradnji obejekata, zidovi kuća oblažu se blatom, podižu se prvi gradovi od ćerpiča. Trajnost gline omogućila je da se glinene ploče sa zapisima iz davne proslosti čuvaju i danas, pravljenje opeke omogućilo je popločavanje puteva i izgradnju velelepnih hramova, utvrđenja, bazilika, akvadukata i mnogih drugih objekata koji prkose modernom vremenu svojom lepotom i univerzalnošću.

Razvojem industriske revolicije i tehnologije u XX veku, u graditeljstvo ulazi, na velika vrata, veoma veliki broj novih materijala. U građevinarstvu počinje da se eksperimenitiše sa betonom, čelikom, staklom, aluminijumom i različitim kompozitnim materijalima. Proizvodi od gline u mnogome gube svoj primat na građevinskom tržištu na kojem više nema strpljenja, potrebno je napraviti nešto brzo, dobro i jeftino a glina zahteva drugačiji pristuo gradnje. Ali, pošto je ona deo nas samih, i dalje je uz čoveka samo u mnogo manjim razmerama. Glineni proizvodi rezervisani su za proizvodnju keramičkih pločica kojima se oblažu zidovi ili podovi u enterijeru ili za zidanje objekata manjih dimenzija.

Pošto je prošao dobar broj godina od početka eksperimentisanja sa građevinskim materijalima, čovek je shvatio da su ipak određeni materijali nezamenjivi, na prvom mestu tu je glina sa svim svojim pratećim proizvodima koji od nje nastaju (opeke, blokovi, poločice…). U sadašnjem trenutku počinje polako da se budi svest ljudi o tome da je, radi zaštite svoje porodice, okruženja i same prirode, potrebno razmišljati drugačije. Ukratko to bi značilo: sa rezervom prihvatati najnovije tehnologije vezane za gradnju, sačekati određeni broj ispitivanja datih materijala i uveriti se u njihovu ispravnost, kao i to da je potrebno ponovo uvoditi sve materijale koji su koristili i naši preci u gradjenju kuća, samo prilagoditi ih novim tendencijama i potrebama savremenog čoveka.

Da bismo shvatili značaj gline ne moramo ići daleko, to ćemo prustiti ljubiteljima istorije arhitekure, osvrnućemo se samo na trenutak na ono što okružuje naše podneblje. Kroz istoriju u Srbiji se najviše gradilo od metrijala koji su bili najpristupačniji, ovo je zapravo i osnovna odlika održive gradnje. Gde su imali kamena, gradili su od kamena, a gde su imali drveta gradili su od njega, ovo bi se prvenstveno odnosilo na Južnu Srbiju. Severni deo Srbije ili Vojvodina imala je drugačiju sudbinu. Temelji vojvođanske arhitekture zasnovani su na upotrebi zemlje, gline i svih njenih proizvoda. Vojvodina je uzela primat, u našem podneblju za korišćenje i upotrebu gline. Kuće su se zidale od čerpića ili naboja, i pokrivane su crepom, može se reći da su to kuće napravljene od zemlje i iz zemlje, stari neimari imali su svoje načine da reše sve probleme vezane za nosivost i termoizolaciju, o kojima se danas pišu naučni radovi, oni su to radili skromno i održivo. Jedino pravilo koje su istinski sledili bilo je da je  čovek sastavni deo prirode, danas smo nažalost, sve to zaboravili i mislimo da smo mnogo napredovali, ali moramo se vratiti na samu suštinu da bismo shvatili zašto su oni bili dugovečni i nisu koristili mnogo energije za zagrevanje i hlađenje i zašto nisu obolevali od malignih oboljenja, zašto je kuća bila “dom”, i zašto nisu bili trovani otrovnim isparenjima a pri tome su svi grejali i hladili svoje kuće i zašto su voleli svoje bližnje. Moramo biti radikalni u odgovoru: Živeli su u skladu sa prirodom, uzimali su ono što im je bilo blizu, nisu trošili velike količine energije za transport “sumljivih” materijala na parcele svojih domova, gradili su skladno i po meri porodice, ni manje ni više od onoga što im je bilo potrebno. Moglo bi se reći da je to jedna od formula za održivi razvoj, a u Vojvodini imamo tako puno primera koji su upravo povezani sa tim i sa temom upotrebe gline u graditeljstvu.

 

Glina u prirodi nastaje taloženjem vrlo finih česica, oko jednog mikrona, iz tog razloga u njenoj masi ima ogroman broj isprepletenih finih kapilara. Dok sadrži odgovarajuću količinu vode i kaolina glina je plastična, kada se osuši postaje trošna i raspada se pod pritiskom. Plastičnost gline se povećava povećavanjem sadržaja kaolina i finih čestica i obrnuto. Postepenim zagrevanjem glina se suši i skuplja. Ako bi pečenu glinu samleli i zamesili sa vodom u testo, ona više nebi imala plastične osobine.

Glina se  u građevinarstvu može upotrebljavati u dva oblika:

• u prirodnom stanju (nepečenom)
• kao građevinska keramika (pečena)

Nepečeni proizvodi od gline danas se retko upotrebljavaju, uglavnom za privremene objekte. U ove grupe materijala ubraja se naboj i čerpić. Naboj se pravi od posne gline, koja mnogo ne puca, u ovu svrhu se može upotebiti i masna glina, sa dodatkom peska seckane slame ili pleve. Čerpić se izrađuje od posne ili masne gline uz dodatak peska ili pleve. Čerpići se izrađuju oblika i veličine normalne opeke, ručnim kalupljenjem, a zatim se suše na suncu.

https://naturalbuild.files.wordpress.com/2010/07/bricks.jpg

Opeka se dobija od gline koje je pomešana sa odeđenim primesama popur peska, ciglenog brašna i luga u određenom procentu, pa se sve to peče na temperaturi od 800⁰-1000⁰C.

Opeka spada u materijale koje preporučuje građevinska biologija, a karakterišu je dobra termoizolaciona svojstva, svojstvo akumulacije toplote, kao i dobra zvučna zaštita. Opeka ima dobru moć disanja i regulisanja vlage u prostoriji. Povoljno utiče na “bioelektičnu ” klimu i smanjenje radioaktivnog zračenja iz tla.

Poseduje i dodatna svojstva kao što su : odpornost na pritisak, poroznost, postojanost na vremenu i vatri, obradivost, relativno malu težinu, zbog svog paralopipednog oblika omogućuje pravilnu vezu i konačno lako i jeftino se prizvodi.

http://www.istudioarchitecture.com/brick-house/

Da bi opeka i opekaski proizvodi zadržali svoja dobra biološka svojstva, moramo se pridržavati sledećih pravila:

• osnovni materijal od koga se opeka proizvodi je glina, koja je usnovi dobar biološki materijal, ali koja u sebi sdrži izvesne primese. Neke od ovih primesa sadrže određenu dozu radioaktivnosti tako da su proizvodi od ovakvih materijala vrlo opasni po čovekovo zdravlje i okolinu. Zbog toga pre upotrebe treba proveriti koliku dozu radioaktivnosti sadrži glina, kako bi se upotrebila ona čije je zračenje u dozvoljenim granicama.
• ne preporučuje se prizvodnja opeke sa dodatkom šljake iz termoelektana, letećeg pepela, industrijskog otpada, aluminijske industrije, kao i uglja jer poseduju vrlo visok stepen radioaktivnosti.
• nije dozvoljeno pečenje opekarskih proizvoda u pećima, koje se lože smećem, jer na taj način u opeku dospevaju otrovne supstance, dioksin i furani koji izazivaju rak.
• da bi se poboljšala termoizolaciona svojsva opeke, često se mešavini od gline dodaje određeni procenat isinjenog stiropora ili uglja. Kasnijim pečenjem ovi dodaci sagore i tako stvaraju pore, iz takve opeke izlaze vrlo opasne otrovne hemijske supstance, a proizvod postaje veoma otrovan.
• ne treba koristiti glazure za premaz opeke, koje se koriste za fasade, jer sadrže dosta visok procenat uranijuma i radijuma po jedinici površine.
• upotreba opeke i opekarskih proizvoda se prvenstveno koristi za izradu spoljašnjih i pregradnih zidova, zidova u mokrom čvoru i međuspratne konstrukcije.

Pečena glina se koristi u sledećim oblicima:

• zidana građevinska keramika (pune i šuplje opeke, blokovi za zidanje, blokovi za tavanice- “monte”
• krovna građevinska keramika (sve vrste crepova)
• fasadna građevinska keramika (fasadne klinker opeke, glazirane i neglazirane pločice za oblaganje)
• podna građevinska keramika (sinter ploče, podne keramičke i klinker ploče)
• specijalna građevinska keramika (sanitarna keramika, keramičke cevi, termoizolacione i vatrostalne opeke)
• agregat za izradu lakih betona (keramzit)

 

Za sve navedene oblike opekarskih prizvoda postoje standardi po kojima se proizvode i ugrađuju. Sa stanovništa ekološki prihvatljive gradnje akcenat stavljamo na one opekarske proizvode koji se koriste najviše u unutrašnjosti objekata i u direknoj su vezi sa korisnicima prostora.

Keramičke pločice, glazirane

Prilikom površinske obrade (glazura) keramičkih pločica, koriste se pigmenti koji sadrže povećanu količinu urana i radijuma a da pri tome osnovni materijal ne zrači. Pigmenti, naročito crveni i zeleni, stvaraju povećanu dozu zračenja i pre upotrebe moraju se hemijski očistiti. Na žalost, zbog povećanih troškova proizvodnje većina proizvođača glaziranih pločica ne sprovodi postupak prečišćavanja pigmenata.

Ozračenost ljudi keramičkim pločicama zavisi od količine urana i radijuma u glazuri pločice i provedenog vremena u takvim prostorijama, kao i rastojanju pločice od tela čoveka. Da bi glazirane pločice bile upotrebljive , odnosno da ne bi bile štetne po zdravlje ljudi ukupan sadržaj radijuma i urana ne sme preći 2 miligrama po cm² pločice.

Drugi veliki problem sa glaziranim pločicama je što ne omogućavaju izmenu vazduha, odnosno “disanje” zida, ili poda na kome su ugrađene, te na taj način stvaraju nezdravu bioklimu prostora u kome se nalaze.

Iz svega navedenog dolazimo do zaključka da glazirane pločice treba izbegavati gde god je to moguće. Ono što se postavlja kao higijensko pitanje, prilikom ugradnje neglaziranih pločica , a odnosi se na to što se voda nakupljena u neglaziranim pločocama sporo suši te predstavlja idealnu podlogu za razvoj bakterija i drugih mikroorganizama, jeste pronalaženje kompromisnog rešenja. To bi bila upotreba i glaziranih i neglaziranih pločica u odgovarajućoj kombinaciji, pri čemu se mora voditi računa da maksimum površina glaziranih pločica ne može preći ukupno 20% ukupne površine koja se oblaže.

 

Keramičke pločice, neglazirane

Ova vrsta pločica dobija se od gline, koja spada u materijale koji zadovoljavaju kriterijum zdravih materijala, pozitivna strana je ta što obezbeđuje potpunu razmenu unutrašnjeg i spoljašnjeg vazduha tj. “disanje zida”.

Kao što je već rečeno, osnovni nedostatak neglaziranih pločica je u tome što upijaju vodu, i sporo se suše tako da predstavljaju idealnu podlogu za razvoj buđi, bakterija i drugih mikroorganizama koji mogu biti štetni za ljudsko zdravlje.

Postoje načini da se neglazirane pločice tretiraju na nekoliko načina i time se stvori sloj, poput prirodne glazure koji nije štetan po ljudsko zdravlje.

Ukupna cena neglaziranih pločica, prizvodnja i naknadna obrada mnogo je jeftinija od nabavne cene glaziranih pločica.

Za prostorije, u kojima se odvijaju procesi vezani za korišćenje vode kao što su kuhinje, kupatila i sl. sanitarne prostorije, važno je obezbediti razmenu vazduha i mogućnost promaje posle np. tuširanja, to se odnosi na uspostavljanje zdrave bioklime u prostoriji, neglazirane pločice omogućavaju upravo taj proces, ako su adekvatno tretirane.

http://cs3.livemaster.ru/zhurnalfoto/f/6/4/150624222648.jpeg

Ono što je posebno važno kod pločica jeste njihovo fugovanje, da ne bi došlo do prolaska vode na mestima spojeva. Uzimajući u obzir površinu fugni u odnosu na ukupnu površinu pločica  može se reći da je zanemarljiva. Ali i ove površine mogu se tretirati na načine koji su prihvatljivi sa stanovišta biološke izgradnje.

Ivana Rakarić