Tačka gde se susreće konačno sa beskonačnim
Kada pomislimo na tačku, moguće da mislimo na neki prostor kakve god da je dimenzije. Pomislimo, za trenutak, na prostor, u kojem smo. No, pustite mašti na volju. Ne ograničavajte taj prostor na ovaj 3D, nametnut nam, našim čulima. Bar ne samo onim, kojima su nas učili još od osnovne škole. Ovaj tekst će možda da rasplamsa vašu maštu, maštu deteta, koja siguran sam, čuči negde, u vama, skrivena od svega i svačeg. A najviše, od nas, samih. A dete može sve. I da tom 3D prostoru, doda, koliko god je potrebno dimenzija. Da stvori prostor koji je dovoljan da obuhvati, obgrli sve ono što može da zamisli. I uveren sam, takav prostor je beskonačan. Jer, kakav bi drugačiji i mogao biti. Šta je to što može da se odupre, da se makar i usudi da ukroti tu nevinu, kreativnu energiju. Verujem da se sećate toga. Tog vremena na vašem putu, u ovom prostoru koji je svakim korakom, malo po steni, malo po zemlji, malo i po blatu, postajao sve više i više ovakav, kakvog nam nameću.
A pošli smo iz dobre tačke. Svi, koji smo ovde. Koji smo bili. I koji ćemo biti. Kakva je to tačka? E, da bi ste je mogli zamisliti, morate se vratiti u neki od onih dečijih prostora. Pošto smo u dečijem prostoru, moramo se poslužiti i adekvatnom geometrijom. Zamislite vrh srca, ili, neko bi rekao dno. No, u svim pravim prostorima, nema gore ili dole. E, taj vrh na tom zamišljenom srcu, zamislite da nema kraja, da se proteže u bilo kojoj, dimenziji koju možete da zamislite. To je tačka, mesto gde se susreću sve moguće linije, površi, hiperpovrši i šta god, u jedno. Ono što je bilo negde tu, okolo, je poteklo, da se sažme, da se skupi tu, u jednoj tački. Takvu tačku ima svako od nas. Kao i jedno srce koje je počelo svoje kreiranje baš tu, iz tog mesta. Koliko će veliko biti, zavisi od vas, od vaše mašte i sposobnosti da u takvom samo vašem prostoru, kreirate jedno takvo. To je mesto gde se dodiruje beskonačno sa konačnim. Zamislimo na trenutak srce u 2D, u jednoj ravni. Od tog vrha, tog jezikom nauke, cusp-a, idu dve simetrične linije. Dve iste linije, kao u ogledalu, koje će se malo udaljiti, a onda opet pohrliti, da se susretnu, opet u tački cusp-a, da zatvore to srce, da ga jednom završe. I, u toj drugoj tački, sada obratno, iz tog konačnog prostora, u kojem smo imali tu priliku, tu sreću da našim, ovakvim ograničenim čulima vidimo taj poznati prelepi oblik koji nas asocira na na nešto lepo, na ljubav, ponovo, dosegnemo beskonačnost. Iz koje smo i došli.
Zvonko Rakarić