Reciklaža vode, put ka održivom domaćinstvu
Voda znači život i zbog toga je izuzetno važno ophoditi se prema njoj pažljivo i sa poštovanjem. Iako nam se čini da je do vode lako doći, odnosno da je zbog prirodnih ciklusa ima svuda oko nas, važno je napomenuti da obilje vode nije svugde na Planeti jednako raspoređeno i da naše ophođenje prema vodi utiče na gotovo sva područja. Naše ne umereno koršćenje čiste vode i prekomerna upotreba hemikalija i pesticida izazivaju trajno oneštećenje svih prirodnih vodotokova. U savremenom društvu kategorizacije zagađivača su podeljene na poljoprivredu,industriju i individualne potrošače. Mi ovde pričamo o individualnim potrošačima koji promenama svojih navika mogu da spasu vodotokove, biljni i životinjski svet u njima i oko njih i time doprinesu da voda koja nas okružuje bude zaista živa i zdrava.
Tema reciklaže vode je široki pojam i u osnovnim principima Permakulture se mogu naći detaljna uputstva o načinima na kojima se voda može akumulurati, obraditi i reciklirati na jednom širem području. Naša tema su ekološki ispravne zgrade, odnosno reciklaža vode u jednoj porodičnoj kući.
U održivoj kući potrošnja sveže vode iz javnog vodovoda je redukovana, a u upotrebi su sistemi za reciklažu otpadne vode. Ovakvim pristupom cilj je određenu količinu vode što duže zadržati unutar sistema kuće, tek kada su sve mogućnosti iskorišćene, voda se pušta nazad u prirodu u obliku koji ne narušava prirodnu ravnotežu. Raspored korišćenja vode, po potrebama domćinstva, je prilično zabrinjavajući, ako uzmemo u obzir činjenicu da se veći deo pitke, potpuno čiste vode koristi za ispiranje wc školjke. U sledećoj tabeli data je prosečna potošnja vode prema potrebama, pitanje je koliko čiste, pitke vode nam je zaista potrebno a koliko vode možemo da dobijemo kružnim tokovima putem filtera, i da li navodnjavanje našeg imanja zaista košta?
U osnovi voda kojom raspolažemo može biti iz nekoliko različitih izvora, gradski vodovod, bunar, kolektor kišnice, izvor ili reka blizu imanja ili reciklirana siva i crna voda.
Kišnica
Kišnica se može sakupljati na različite načine. Rezervoari mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa u zavisnosti od njene dalje namene. Kišnica se obično sakuplja sa krovnih ravni, i sistemom oluka ili kanala se odvodi u rezervoar, najčešće gravitacionim putem. Rezervoari mogu biti smešeni u okviru zgrade ili nezavisno od nje, takođe mogu biti postavljni i kao podzemni ili nadzemni, u zavisnosti od klimatskih uslova. Za naša klimatske uslove preporučuje se izgradnja podzemnih rezervoara, da bi se sprečilo smrzavanja, ili nadzemnih ako se koriste samo u letnjem periodu. Postoje različiti načini za izradu rezervoara, oni mogu biti od betona, čelika, plastike, fiberglasa. Veoma je važno da su materijali od kojih se grade rezervoari stabilni i bezbedni i da nisu štetni po ljudsko zdravlje. Na ulasku u rezervoar radi se predkomora sa filterima koji mogu biti prirodni ili mehanički. Oni služe za uklanjanje nečistoća koje su zahvaćene sa krova, i mora biti obezbeđen adekvatan pristup ovom filteru da bi se povremeno mogao očistiti. Prirodni filteri rade se u slojevima od kamena različite granulacije i peska, ali vremenom može doći do formiranja sloja komposta koji nastaje razgradnjom organskih materija koje su sakupljene sa krova (lišće, grančice i sl.), stoga ovaj filter treba povremno kontrolisati i čistiti. Mehanički filteri sastoje se od rešetki različitih promera i postavljaju se na cevi koja vrši završni deo sakupljanja kišnice. Takođe i ove rešetke potrebno je čistiti i kontrolisati. Koliko su vam čisti filteri za kišnicu toliko će vam biti čisti i rezervoari a i sama voda, i time se sprečava formiranje slojeva organskog taloga u rezervoarima. Svaki rezervoar mora biti predviđen za mehaničko čišćenje sa unutrašnje strane, ovo čišćenje se obavlja retko, može čak i na 10 godina, takođe mora biti predviđen pristup sanaciji, jer se deševa da koreni velikh stabala probiju podzemne rezervoare i naj način spreče adekvatno skladištenje kišnice. Iz rezevoara kišnica se može koristiti prirodnim padom ili pomoću pumpi.
Ako planirate sakupljanje kišnice birajte metalne materijale i keramičke krovne pokrivače ili radite zeleni krov. Kišnica se ne sme skupljati sa pokrivki koje imaju toksični efekat, poput salonit ploča koje u sebi sadrže azbest.
Kišnica spada u meke vode i može se koristiti za navodnjavanje domaćinstva, ispiranje sanitarnih čvorova, raznih vrsta pranja i čišćenja, za sistem rashlađivanja i sl. U posebnim slučajevima kišnica se može koristiti i za održavanje lične higijene kao i za piće. Ovo podrazumeva dodatne filtere i higijenske i bakteriološke provere vode.
Što se tiče reciklaže vode, možemo reći da je sakupljanje i upotreba kišnice najlakši način da se dođe do relatvno čiste vode, koja obično u sebi nema zagađivača poput fekalija ili deterdženata. Ali šta se dešava kada voda izlazi iz kućnog sistema, kuda i kako sa njom? Postoje dve opcije za ljude koji nisu upućeni u mogućnosti reciklaže otpadne vode na svom imanju, prva je gradska kanalizacija koja predstavlja najveće zagađivače vodotokova ( po teoriji verovatnoće postoji velika šansa da upravo kroz vodu koju pijete iz vodovoda popije i deo vašeg odpadnog sistema), a druga je, klasična, izgradnja septičke jame koja povezuje sve uređaje u domaćinstvu. Od ova dva sistema teško da možete da zamislite koji je gori. Kanalizacija koja zagađuje globalno ili septičke jame, koje prvo zagađuju lokalno i koje se obavezno napune, pa njihov sadržaj opet završava u velikim vododtokovima.
Prva i osnovna stvar kod reciklaže vode jeste i jedna vrsta reciklaže uma korisnika. Naime korišćenje vode za sobom povlači i odgovorno ponašanje i promenu određenih navika. Ako reciklirate vodu možete mnogo više uživati u njenim blagodetima ali takođe morate biti svesni da upotrebom opasnih hemijskih sredstava utičete na svoje zdravlje. Na početku obavezno preispitajte svoje navike i koristite biološki razgradljive deterdžente ili kućno napravljene sapune i sredstva za održavanje domaćinstva.
Otpadna voda u kući podeljena je na sivu i crnu vodu. Siva otpadna voda potiče iz tuševa, sudopere, mašine za pranje veša, umivaonika, dok crna voda predstavlja onu vodu koja dolazi iz sanitarnih čvorova. Po hemijskom i bakteriološkom sastavu ove vode se potpuno razlikuju zato je potrebno njihovo odvajanje i pojedinačna reciklaža.
Načini odvajanja otpadnih voda
Reciklaža sive vode
Na početku je potrebno u kući izvršiti podelu instalacija po načinu na koji generišemo vodu. Jedan sistem vam odvodi sivu vodu, dakle umivaonik, tuš i veš mašina odlaze u jedan sistem dok sanitarni čvor odlazi u drugi. Postoji jedna mala napomena a to je pitanje vode iz sudopere ili mašine za pranje sudova, ova voda može da se sakuplja kao siva, ali pojedina domaćinstva je izdvajaju kao crnu jer u sebi sadrži određenu količinu organskih čestica. Organske čestice možete izbeći postavljanjem rešetke na sudoperu.
Generisana siva voda može biti skladištena na nekoliko načina. Prvi način bi bio skladištenje u zatvorene rezervoare, poput kišnice, ovi sistemi su jednostavni ali mora se voditi računa da se siva voda redovno koristi da se u njoj ne bi razvili štetni mikroorganizmi i ne prijatni mirisi. Ako siva voda previše dugo stoji zatvorena u sistemu, bez filtera, ona može postati opasna po zdravlje ljudi.
Sive vode, koje su prošle filtraciju, mogu da se koriste za navodnjavanje zemljišta, za ispiranje sanitarnih čvorova, za održavanje i čišćenje prostora u kući i oko nje, za pranje automobila i sl. Ako je generisana voda povećane temperature, ovo je slučaj kod mašina za pranje i tuša, u zimskim mesecima ova voda može da prolazi kroz sistem cevi i greje određeni prostor, poput staklenika. Vrt se može navodnjavati po sistemu kap po kap, postavljanjem glinenih ćupova sa vodom ili pomoću pumpa i prskalica (kod travnjaka np.).
Najčešći način recikliranja sive vode je njena prirodna (pasivna) reciklaža. Ova voda sadrži mali procenat organskih materija i uspešno se reciklira bez aktivnih sistema i dodavanja raznih supstanci za poboljšanje njenog kvaliteta. Pasivna reciklaža podrazumeva prolazak vode kroz koreni sistem raznih biljaka koje imaju sposobnost da apsorbuju štetne materije i samim tim učine vodu čistom. Različitost sistema za preradu zavisi od potreba i zahteva domaćinstva, broja članova i delatnosti. Najosnovni sistem se sastoji u sakupljanju sive vode u zatvoreni rezervoar iz kojeg voda odlazi u prirodne bazene sa vodenim, močvarnim biljkama, iz kojih izlazi u odvojeni čisti bazen i voda je time spremna za dalju upotrebu. Važno je napomenuti da rezevoari moraju da budu vodonepropusni, odnosno da voda, koja još nije prošla reciklažu, ne bi završila u zemlji i time je zagadila. Ovi bazeni osim što predstavljaju prirodne filtere, ovo je u stvari postupak fitoremedijacije, oni predstavljaju i potpuno novi biotop na vašem imanju. Oko područja gde ima vode formira se posebna mikroklima sa svojim biljnim i životinjskim svetom.
Prikaz vodenih bazena za preradu sive vode
Sistemi pasivne reciklaže sive vode su efikasni i mogu biti estetski veoma lepo uređeni. Pitanja koja vas mogu mučiti su sledeća: komarci, mirisi i led. Ako vodu redovno koristite i ako pustite prirodi da sama stvori svoj biosistem nećete imati ovih neugodnosti, oko jezera se mogu posaditi bljke koje svojim mirisom teraju napasnike ili u startu jezerce postaviti na promajnom mestu ili ga pak sa druge strane maksimalno udaljiti od kuće. Što se tiče mirisa, njih nema jer je prvi rezervoar zatvoren, otvoreni bazeni predstavljaju čiste vodene površine sa biljkama koje su vrlo često cvetnice.
Ono što je zapravo najveći problem jeste naše klimatsko područje. Sistem jezera savršeno funkcioniše na mestima gde nema jakih minusa. Kod nas postoji problem smrzavanja cevi i vode. Jedan od načina je da u startu imate ugrađen zatvoreni sistem za preradu sive vode, ove sisteme rade sertifikovane firme ili ih napravite sami ali vodite računa o tome da je ova vrsta prerade komplikovanija i da vi aktivno učestvujete u njoj dodavanjem određenih supstanci i sl. Drugi način je da zadržite pasivni sistem u toku lepog vremena, to je u Srbiji, skoro 9 meseci, a ostala tri meseca da vam siva odlazi u sistem klasične kanalizacije ( često se desi zima prođe i bez velikih minusa). Još jedan od načina je da vam aktivni prirodni fiteri budu smešteni u plasteniku, ovo ima ulogu navodnjavanja i grejanja plastenika tokom čitave godine.Dakle kod pasivnog sistema posebno treba obratiti pažnju na zimske uslove.
U sledećoj tabeli dat je prikaz biljaka koje su pogodne za bazene.
Izgradnja filtera za preradu sive vode
Reciklaža crne vode, kompostni toalet
Crna voda je ona voda koja se dobija direktnim ispiranjem sanitarnih čvorova. Problem upravo leži u korišćenju vode koja pospešuje razvoj mikroorganizama i time crnu vodu pretvara u problematičnu vodu. Pasivna reciklaža crne, otpadne vode sprovodi se pomoću prirodnih sistema: “žive mašine” i kompostnog toaleta.
” “Živa mašina” je biološki decentralizovan sistem zasnovan na principima mehanizma prirodnog prečišćavanja i ekološkog progresa. Sastoji se iz niza rezervoara, u svakom od njih smešten je mali ekosistem. Svaki rezervoar predstavlja deo celokupnog sistema mašine. Neki delovi sistema mogu biti smešteni i u stakleniku, pa tako funkcionišu tokom cele godine. Osnovni delovi sistema “žive mašine” su:
- anarobni reaktor, tj. rezervoar sličan septičkoj jami,
- anoksični reaktor, koji ima zadatak da stvori povoljne uslove za razvoj mikroorganizama,
- zatvoreni aerobni reaktor, rezervoar u kojem su neke niže vrste biljaka (biofilter),
- otvoreni aerobni rezervoari na čijoj se gornjoj površini nalaze kompleksniji ekosistemi
- rezervoar za bistrenje vode
- ekološke leje biljaka
Svi delovi sistema “žive mašine”, osim leja biljaka, mogu se instalirati u podrumskom delu zgrade ili u njenoj blizini (na otvorenom ili u staklenicima). Voda prečišćena u “živoj mašini” se koristi u vidu tehničke vode. Kapacitet mašine je različit, određuje se u odnosu na količinu otpadne vode koja se u zgradi generiše. Po korisniku zgrade potrebno je prosečno 1-2m² površine “žive mašine”.”
(mr. Saja Kosanović, Ekološki ispravne zgrade.Uvod u planiranje i projektovanje)
Princip rada “Žive mašine”
Predhodni sistem namenjen je za kuće koje koriste vodu za ispiranje sanitarija. U slučaju da želi da se izbegne korišćenje vode, za ispiranje, ili izgradnja “žive mašine”, koristi se kompostni toalet. Istorijat razvoja toaleta zapravo počinje od ovog sistema, jedina je razlika u tome što smo danas u mogućnosti da uvedemo ozbiljnije higijenske mere i pretvorimo ovakam toalet u deo modernog stanovanja.
Kompostni toalet sastoji se iz jednog ili više sanitarnih uređaja, toaleta vezanih preko vertikalnih kanalizacionih cevi sa kompostnim rezervoarom koji je smešten u podrumskom delu kuće, ili u posebnom komposteru. Da bi se izbeglo stvaranje patogenih mikroorganizama ovaj kompost mora da prođe kroz proces vrućeg kompostiranja, gde se kompost zagreva i do 70 stepeni. U rezervoarima su razne vrste nižih organizama koji vrše postepeno prirodno razlaganje, bez upotrebe vode. U rezervoarima, putem cevi iz sanitarnih uređeja, može se predvideti razdvajanje čvrstog od tečnog komposta. Ventilacioni otvori važni su za sprečavanje vraćanja neprijatnih mirisa u kuću. Na ovaj sistem opciono se može priključiti kanal koji je povezan sa kuhinjom i služi sa skupljanje kuhinjskog otpada i njegovo kompostiranje.
Dizajn kompostnih toaleta
Iako postoje predrasude da nas kompostni toaleti vraćaju u srednji vek, ovakav pristup je pogrešan. Kompostno kupatilo može da izgleda veoma prijatno i moderno, poenta je napraviti ga kao i svako drugo savremeno kupatilo a iskoristiti mogućnosti savremenih materijala i izvršiti, instalaciono, potrebna odvajanja.
Izgradnjom kompostnog toaleta na direktan način utičete na smanjenje zagađenja vodotokova i time pomažete očuvanju bezbroj biosistema, kao i na smanjenje upotrebe vode, čime takođe na svestan način čuvate svoju okolinu i vodu kao vredan resurs.
dipl.ing.arh. Ivana Rakarić
