Prozori, ogledala duše vašeg doma

Svetlost, ta prozračna malenkost koja miluje naša čula, tajanstvena, bez težine, gotovo nematerijalana u svom putovanju ka našim pokretima, dodirima i opažanjima. Ona svakom novom zorom donosi sa sobom mir i svojim prostiranjem utiče da prostor oko nas postane dostupan za naše osećaje a samim tim vrši uticaj na naše živote, naše aktivnosti. Na sebi svojstven način, svetlost neprekidno stvara estetske senzacije, ona otvara i zatvara naše vidike, i čini da naš život izgleda stvaran. Ona je simbol božanstva, života, istine i lepote. Sila koja garantuje život čitavoj biosferi zemlje.

Svetlo je ključ i jedinstvena sila, koja svim oblicima koji nas okružuju daje smisao i život, ono je treperava iskra koja rađa naše domove i kroz njih nas same.

 

“Kuća je instrument pomoću kojeg se suočavamo sa kosmosom.” ( Bachelard 1994)

Granica kuće, odnosno ona tanka linija koja razdvaja otvoreno i zatvoreno, izgrađeno i ne izgrađeno, zapravo predstavlja praiskonsku granicu između prirodnog i veštačkog ( umetničkog, arhitektonskog) prostora. Praiskonska veza uspostavljena je preko kućnog praga, svetog elementa kuće. Prostor koji smo prisvojili proglasili smo svojim staništem. Ali ma koliko pokušavali da održimo distancu i zadržimo prostor za sebe, on mora biti povezan sa svojom okolinom, životnim sistemima koji postoje nezavisno od arhitektonskog sistema. Umetnost arhitekture počinje u onom trenutku kada naš ograđeni prostor postaje jedinstven sa onim što ga okružuje, kada smo u isto vreme i zaštićeni i slobodni i kada je u potpunosti ostvaren balans između centrifugalne sile otvora i centripetalne sile ognjišta.

Mi smo vizuelna bića i svet većim delom opažamo pomoću slike koja se nalazi u našem vidokrugu, doživljena ili zapamćena. Mi postojomo, krećemo se i delujemo na osnovu vizuelnog opažanja, pa samim tim i sebi postavljamo merila za lepotu i sklad. Kroz evoluciju ljudskih staništa opažamo potrebu da se svetlost uvede u prostor u kojem živimo kroz razne vrste otvora na zidovima koji čine naš dom. Ovim činom zapravo čovek instiktivno pokazuje potrebu da živi zajedno sa svetom koji ga okružuje.

 

Svaki čovek teži da kreira svoj lični prostor koji predstavlja sklonište, zaklon od prirodnih pojava i spoljnog sveta. Mogućnost da sami kreiramo svoj mir u isto vreme stvara i opšti odnos čoveka prema svetu koji ga okružuje. Pod pojmom mesto za život podrazumevamo naš lični i individualni, autentični prostor u kojem imamo mogućnost da se slobodno krećemo. Koliko god dom predstavljao zaklon od negativnih uticaja prirode on u isto vreme mora da vrši neprestani dijalog sa svojom okolinom. Dakle dom mora da pruži sve one osećaje nesputanosti i slobode koju čovek oseća u prirodnom ambijentu ne izgrađenog prostora.

Balans spoljašnosti i unutrašnjosti, otvorenog i zatvorenog, izgrađenog i neizgrađenost ostvaruje se  tankom granicom između enterijera i količine svetlosti koji prostor čini stvarnim.

“Soba nije soba bez prirodnog svetla, prirodno svetlo daje dobu dana i godine da unese respoloženje” (Louiss Kahn)

Arhitektura gotovo da ne postoji bez svetla, igra svetlosti i senke je najvažniji alat koji arhitekte imaju na raspolaganju. Svetlo prdstavlja dopunu svakom izgrađenom elementu počevši od materijalne strukture, teksture pa do veličine. Svetlost je jedini prirodni, nematerijalni element, koji je u stanju da udahne život i otkrije dušu nekog objekta.

Svetlost znači život, uvesti tu prozračnost u svoj dom znači oživeti sve kutke individualzma duhovnog i materijalnog. Prirodno svetlo je najbitniji element ljudskog života na zemlji, i kao takvo neizostavno je za pravilno funkcionsanje čoveka. Dom ne predstavlja samo fizički zaklon, on mora da je u balansu sa prirodnim poredkom stvari, on mora da predstavlja i zdravstveno ispravnu celinu i mesto gde smo u mogućnosti da se pravilno razvijamo i duhovno i fizički.

Ljudsko oko i njegov organizam u celini, prirodnu svetlost doživljava kao stimulans za delovanje. Svetlost smanjuje stres i povećava osećaj udobnosti kod korisnika, pored toga postoje i mnogi drugi razlozi za uvođenje prirodnog svetla u entreijer, to su ekološki, ekonomski, sociološki i sl. Uvođenje svetla u zatvorene celine, zahvaljući napredku u razvoju materijala i tehnologije gradnje, je mnogo lakše danas nego u prošlosti. Danas imamo mogućnosti da otvore formiramo u potpunosti prema onome što nam je potrebno, stvarajući na taj način efekte života, spektakla, meditacije, tišine, promenljivosti. Otvori se preklapaju i mogu postati  zid, pod i tavanica, mogu biti gotovo svih oblika i veličina.

Kako sija sunce tako živi kuća. Balans između osunčanosti i senke predstavlja večiti izazov za graditelje. Neuhvatljive niti svetlosti predstavljaju četvrtu dimenziju arhitekture. Pravilno projektovanje enterijera podrazumeva oblikovanje od spolja ka unutra, što znači okretanje, otvaranje i zatvaranje na pravilnim mestima. U zatvorenom prostoru čovek nikako ne sme da bude lišen dodira sa prirodnim ambijentom, gotovo svaki naš pokret usmeren je u pravcu svetlosti a pogled ka prozoru. Prozor je ključni objektiv naše subjektivnosti, on predstavlja deo našeg mentalnog sklopa prema okolini, oni mogu biti bistri, prozračni i vedri, što naš pogled na svet čini takvim, dok sa druge strane mogu biti, mali, sivi, prljavi i neugledni i tada naše razumevanje prema spoljnom ili unutrašnjem svetu postaje isti.

U zavisnosti od namene prostorije zavisi i količina potrebnog svetla. U dnevnom boravku, kao prostoru dnevnih aktivnosti optimalna veličina prozora iznosi 1/7 površine poda prostorije, što znači da je za prostor površine  od 28m² potrebno 4m² površine prostora. Ono što je od posebnog značaja jeste orjentacija prostorija, kao i promena količine svetla u zavisnosti od doba dana ili godišnjeg doba. Prozori koji su orjentisani ka jugu, koriste maksimalne blagodeti sunčeve energije, što je posebno važno u zimskim mesecima. Sa velikim staklenim otvorima ka jugu treba biti oprezan u slučaju naše klime gde su zime oštre a leta topla sa puno sunčanih sati. Otvori ka jugu moraju biti projektovani tako da u hladnijim mesecima omoguće maksimalnu insolaciju, izloženost suncu, dok u letnjim mesecima moraju imati prirodne ili veštačke zasene. Severnu orjentaciju uvek biramo za prostorije u kojima se ne boravi dugo, poput ostava i toaleta. Sever i jug su dva drastična primera na koji način svetlost utiče na projektovanje kuće. Sever je hladan, jug je topao, i po tome ambijenti koje orjentišemo u tim pravcima odišu istom energijom. Istok i zapad ostavljeni su za slobodne interpretacije korisnika i individualne potreba, zapad biramo kada nam je potrebno stabilno svetlo, ali takođe se mora voditi računa o trajanju sunčanog ciklusa.

Veličina otvora direkto utiče na količinu svetla u prostoriji, ali ne zavisi sve samo od njihove veličine. Na količinu svetlosti utiče i materijal od kojeg je otvor načinjen, njegove transparentnosti. Materijali koji se koriste u enerijeru, boje, visina plafona i sama geometrija utiče na pravilnu raspodelu svetla. Većinu enerijera čine predmeti napravljeni od drveta, plastike, metala i tkanine, ono što je važno kod ovih materijala jesu njihove optičke karakteristike, odnosno njihova sposobnost difuznog prenošenja svetlosti i maksimalno ublažavanje bleštanja usled refleksije svetlosti u unutrašnjosti.

Prozori kao dnevni murali

Prozori kružnog oblika zauzimaju posebno mesto u oblikovanju prostora. Krug je, po geometriji, oblik koji najviše odgovora našem oku i našoj percepciji okoline. Naše oko u svom vidokrugu obuhvata krug, i iz tog razloga sa kružnim otvorom jednim pogledom možemo da obuhvatimo čitavu vizuru. Krugom naglašavamo  mikrokosmos kuće, prizivamo sunce i mesec i objedinjavamo sve zajedno sa planetom Zemljom. Kružni otvor je simbol ne prekinutog ciklusa trajanja.

Svetlost i senka oduvek su predstavljali igru misterije i realnosti. Taj maleni treperavi trenutak pretvatvara otvore u prostor za sanjarenje i uživanje.

Vaše kuće su žive onoliko koliko im svetlosti pružite, i zato oslušnite sve strane sveta, otvarajte i zatvarajte vidike, stvarajte nove percepcije stvarnosti i uživajte u svojim domovima.

dipl.ing.arh. Ivana Rakarić