OD URANA DO OLOVA PREKO NAŠIH DOMOVA deo prvi
Da li kuće mogu da budu radioaktivne? Mogu, i štaviše takve su od kada je sveta i veka. U većoj ili u manjoj meri. Praktično unutrašnjost svake kuće sadrži radioaktivne čestice. I ne samo unutrašnjost, već radioaktivnost je nešto što se nalazi svugde oko nas. Kroz evoluciju je naš imuni sistem naučio kako da u organizmu ispravi štetu nastalu prirodnim radioaktivnim zračenjem, ili da i potpuno eliminiše oštećenu ćeliju. I tako funkcionišemo, od davnina. Međutim, problem je kada se na bilo koji način uticajem čoveka, ne poštujući prirodna pravila gradnje, čovek izloži znatno većoj količini radioktvnih čestica.
To se može desiti na više načina. Činjenica je da kada sagradite bilo kakav objekat, istovremeno je „zarobljena“ određena zapremina prostora, a samim tim i vazduh u njemu. U toj zarobljenoj zapremini će po pravilu koncentracija radioaktivnih čestica biti veća nego u okolini objekta. Sa nedovoljnom ventilacijom koncentracije radioaktivnih čestica mogu biti zabrinjavajuće visoke. Odakle su te radioaktivne čestice? Odgovor je, iz zemljišta na kojem se kuća nalazi, ali i iz građevinskog materijala od kojeg je sagrađena kuća. Takođe, radioaktivne čestice u kuću mogu da dođu i na neki drugi način, ali pomenuta dva su tipična. Postoji više različitih radioaktivnih materija, od kojih su najkarakterističnije dve i to u gasnom agregatnom stanju, radon (nastao radioaktivnim raspadom radijuma) i toron (nastao radioaktivnim raspadom torijuma). Poslednjih dana se u Srbiji pisalo o merenjima radona i rezultatima koji ukazuju na njegovo povećano prisustvo. To je izazvalo veliku pažnju i zainteresovanost građana. O svemu ovome se može dosta pronaći na internetu.
Cilj ovog teksta je u suštini da ukaže na nešto što je, čini nam se ostalo nedovoljno naglašeno. A to je upravo činjenica da građevinski materijal od kojeg je objekat izgrađen može značajno da poveća nivo radioaktivnih čestica. Mnogi prirodni materijali koji se od davnina koriste, kao što su kamen ili cigla, mogu da emituju u određenoj meri radon. To je neposporno. Međutim, ovde bismo naglasili posebno jedan od materijala koji se poslednjih decenija pokušava koristiti (i koristi) u građevinarstvu. To je pepeo koji nastaje sagorevanjem uglja u termoelektranama i naziva se elektrofilterski pepeo, ili leteći pepeo (eng. fly ash). Ovaj pepeo sadrži izuzetno velike količine urana, radijuma, torijuma. Sadrži on još mnogo šta, ali ovde navodimo samo radioaktivne elemente. Jedan od načina da se ovaj pepeo iskoristi u građevinskoj industriji je da se direktno meša sa cementom i kao takav distribuira na tržište. Količine pepela u ovakvom cementu (za uobičajenu potrošnju) idu i do 25%. Kao što se vidi, praktično četvrtina količine kupljenog cementa može u stvari da predstavlja otpad i to vrlo opasan. Treba naglasiti da termoelektrane u suštini ne znaju šta da rade sa pepelom i on kao takav predstavlja veliki problem. Tako se neko dosetio da ovo bezvredno (i opasno) đubre prodaje i to kao skupi cement. Ugradnjom ovog cementa u objekte, ugrađuju se i radioaktivni elementi. Na ovaj način značajno velike količine naprimer radijuma i torijuma, a čije je vreme poluraspada 1600 godina, ostaju trajno akumulirane u objektu. Neprestano će se u zidovima, temeljima, međuspratnim pločama, malteru i drugde, odvijati dalji raspad radijuma ( 226 Ra) na radon ( 222 Rn) i torijuma ( 232 Th) na toron, 220 Rn. Radon i toron su u gasnom agregatnom stanju i kao takvi imaju prirodnu tendenciju difuzije i kretanja kroz pore u zidovima i u unutrašnjosti objekata, utičući na taj način na povećanje radioaktivnosti. Dodatno, radon se dalje raspada na takođe radioaktivni i otrovni polonijum. Polonijum je u čvrstom agregatnom satnju i vezuje se za čestice prašine i kao takav može biti unet u digestivni ili u repiratorni sistem itd.
Detaljnije, o svemu ovome ćemo se baviti u posebnim tekstovima, budući da jedan tekst nikako nije dovoljan da u potpunosti obradi ovaj problem. Nakon privatizacije svih cementara u Srbiji dolazi i do značajnih promena u načinu dotadašnjeg poslovanja i proizvodnje cementa, kao što je pomenuti postupak mešanja elektrofilterskog pepela sa cementom. Vrlo se lako može videti na sajtu jedne od cementara kako vrše ugradnju pepela iz TO Obrenovac u svoj cement. O uticaju ovakvog cementa na zdravlje ljudi sada možemo samo da pretpostavljamo budući da nikakvih ozbiljnih i nezavisnih studija kod nas o ovome nema. Mišljenja smo da građani imaju pravo da znaju da li je i u kolikoj meri ovakav cement ugrađen u njihove stanove i objekte kao i da potpuno budu upoznati sa negativnim uticajem na njihovo zdravlje.
By Terrabija
