Sve što mi je potrebno da znam naučila sam u šumi

Sve što mi je potrebno da znam naučila sam u šumi

Moje ekološko putovanje započelo je u šumama Himalaja. Moj otac je bio šumski čuvar, a moja majka je postala poljoprivrednica nakon bežanja od tragične deobe Indije i Pakistana. Od himalajskih šuma i ekosistema sam naučila većinu onoga što znam o ekologiji. Pesme koje je moja majka pisala za nas bile su o drveću, šumama i indijskim šumskim civilizacijama. Moj angažman u savremenom ekološkom pokretu započeo je pokretom Chipko, nenasilnom odgovoru na ogromnu seču šuma koja se dešavala u himalajskom regionu. Sedamdesetih godina, seoske žene iz moje regije Garhwal Himalaya su istupile u zaštitu šuma. Seča je vodila ka odronima i poplavama, kao i oskudici u vodi, senu i granama za ogrev. Kako su žene obezbeđivale ove osnovne potrebe, ova oskudica je značila duže hodanje da se obezbede voda i ogrev, kao i teži teret. Žene su znale da prava vrednost šuma nije u drvnoj građi iz mrtvog drveća, već u proleću i potocima, hrani za njihove životinje i ogrevu za njihova ognjišta. Žene su izjavile da će grliti drveće, a drvoseče će morati da ubiju njih pre nego što ubiju drveće. Narodna pesma iz tog perioda kaže: Ovi divni hrastovi i rododendroni Daju nam svežu vodu Ne secite ovo drveće Trebamo ga sačuvati živo. Godine 1973. otišla sam da posetim moje omiljene šume i plivam u mom omiljenom potoku pre nego odem za Kanadu da uradim svoj doktorat. Ali šume su nestale, a potok je bio redukovan do kapanja. Odlučila sam da postanem volonterka pokreta Chipko, i provodila sam svaki raspust obavljajući pad yatras (hodajuća hodočašća), dokumentujući seču šuma i rad šumskih aktivistkinja, i šireći poruku Chipko pokreta. Jedna od dramatičnih Chipko akcija bila je u himalajskom selu Adwani, 1977. godine, kada je stanovnica sela koja se zvala Bachni Devi povela otpor protiv svog sopstvenog supruga, koji je sklopio ugovor da seče drveće. Kada su zvaničnici stigli u šumu, žene su držale upaljene fenjere iako je bilo dovoljno dnevne svetlosti . Šumar ih je pitao da objasne. Žene su odgovorile: “Došle smo da vas naučimo šumarstvu.” On je oštro odgovorio: “Vi blesave žene, kako možete da sprečite seču drveća od strane onih koji znaju vrednost šume? Da li znate šta šume donose? One proizvode profit i smolu i daske.” Žene su odgovorile pevajući u horu: Šta šume donose? Zemljište, vodu i čist vazduh. Zemljište, vodu i čist vazduh Obezbeđuje Zemlja i sve to ona donosi.

Izvan monokultura Iz pokreta Chipko sam naučila o biodiverzitetu i živim ekonomijama zasnovanim na biodiverzitetu, a zaštita i jednog i drugog postala je moja životna misija. Kao što sam opisala u svojoj knjizi Monokulture uma, neuspeh da se razume biodiverzitet i njegove mnoge uloge su u osnovi iscrpljivanja prirode i kulture. Lekcije koje sam naučila o biodiverzitetu u himalajskim šumama transformisala sam u zaštitu biodiverziteta na našim farmama. Počela sam da čuvam seme sa farmerskih polja i onda shvatila da nam je potrebna farma za demonstraciju i treniranje. Tako je nastala farma Navdanya 1994. godine, u dolini Doon, smeštenoj u nižim uzvišenjima himalajske regije u provinciji Uttarakhand. Danas mi čuvamo i uzgajamo 630 varijeteta pirinča, 150 varijeteta pšenice i stotine drugih vrsta. Praktikujemo i promovišemo biodiverzitet i intenzivni oblik poljoprivrede koji proizvodi više hrane i hranjivih vrednosti po ralu. Čuvanje biodivreziteta je tako takođe odgovor na krizu hrane i hranjivih vrednosti. Navdanya, pokret za očuvanje biodiverziteta i organsku poljoprivredu, koji sam pokrenula 1987. godine, širi se. Do sada, radili smo sa farmerima na osnivanju više od 100 društvenih banki semena širom Indije. Sačuvali smo više od 3 000 vrsta pirinča. Takođe, pomažemo farmerima da pređu sa fosilnih goriva i hemijski zasnovanih monokultura na ekološke sisteme zasnovane na biodiverzitetu odnegovanom suncem i zemljom. Biodiverzitet je bio moj učitelj obilja i slobode, saradnje i uzajamnog davanja.

Prava prirode na globalnom nivou Kada je priroda učiteljica, mi stvaramo zajedno sa njom, priznajemo njeno delovanje i prava. Zato je važno to što je Ekvador priznao “prava prirode” u svom ustavu. U aprilu 2011, Generalna skupština Ujedinjenih nacija, inspirisana ustavom Ekvadora i Univerzalnom deklaracijom o pravima Majke Zemlje koju je Bolivija inicirala, organizovala je konferenciju o harmoniji sa prirodom kao deo obeležavanja Dana planete Zemlje. Dobar deo diskusija fokusirao se na načine kojima bi se transformisali sistemi bazirani na dominaciji ljudi nad prirodom, muškaraca nad ženama, bogatih nad siromašnima, u nove sisteme bazirane na partnerstvu. Izveštaj generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, “Harmonija sa prirodom”, nastao u vezi sa konferencijom, razrađuje važnost ponovnog povezivanja sa prirodom: “U krajnjoj liniji, ponašanje destruktivno po prirodno okruženje je rezultat nemogućnosti da se prepozna da su ljudska bića neodvojivi deo prirode i da je ne možemo oštećivati bez da istovremeno oštećujemo i nas same.“ Odvojenost je zaista u korenu disharmonije sa prirodom i nasilja nad prirodom i ljudima. Kao što istaknuti južnoafrički ekolog Kormak Kulinan naglašava, aparthejd označava separaciju. Svet se ujedinio u pokret protiv aparthejda kako bi se okončala nasilna separacija ljudi na osnovu boje kože. Aparthejd u Južnoj Africi je iza nas. Danas, potrebno je da prevaziđemo jedan širi i dublji aparthejd, jedan eko-aparthejd baziran na iluziji o odvojenosti ljudi od prirode, u našim glavama i životima.

Mrtva Zemlja u svetskoj perspektivi Rat protiv Zemlje započeo je ovom idejom o odvojenosti. Njegovo savremeno seme posejano je kada je živa Zemlja transformisana u mrtvu stvar kako bi se omogućila industrijska revolucija. Monokulture su zamenile diverzitet. “Sirovine” i “mrtve stvari” zamenile su pulsirajuću Zemlju. Terra Nullius (prazno tlo, spremno za okupaciju bez obzira na prisustvo urođeničkih naroda) zamenila je Terra Madre (Majku Zemlju). Ova filozofija ide sve do Frensisa Bekona, nazvanog ocem moderne nauke, koji je rekao da nauka i izumi koji su njen rezultat ”ne samo da postižu nežno vođstvo nad prirodnim tokom, imaju moć da je osvoje i obuzdaju, da je prodrmaju sve do njenih temelja.” Robert Bojl, čuveni hemičar iz 17. veka i upravnik Korporacije za širenje Jevanđelja među Indijancima u Novoj Engleskoj, bio je jasan u tome da želi da otrese urođenike od njihovih ideja o prirodi. On je napao njihovo shvatanje prirode “kao neke vrste Boginje” i tvrdio da “ovo poštovanje, kojim se ljudi prožimaju prema onome što zovu priroda, jeste obeshrabrujuća smetnja za vladavinu ljudi nad inferiornijim božjim kreacijama.” Ideja o mrtvoj prirodi omogućava da rat protiv Zemlje bude neometan. Na kraju krajeva, ako je Zemlja samo mrtva stvar onda se ništa tu ne ubija. Kao što filozofkinja i istoričarka Kerolin Merčant ističe, ova promena perspektive — od prirode kao žive, hraniteljske majke do inertne, mrtve i prilagodljive stvari — dobro je odgovarala aktivnostima koje su vodile ka kapitalizmu. Dominantne slike koje su kreirali Bekon i druge vođe naučne revolucije zamenile su slike hraniteljske Zemlje, uklanjajući kulturološku zabranu eksploatacije prirode. “Niko nije spreman da ubija majku, kopa po njenoj unutrašnjosti zarad zlata ili sakati njeno telo”, Merčant je napisala.

Kada priroda podučava Danas, u doba mnogostrukih kriza, pojačanih globalizacijom, potrebno je da se pomaknemo od razmišljanja o prirodi kao o nekoj mrtvoj stvari. Potrebno je da se pomerimo ka ekološkoj paradigmi, a za ovo je je sama priroda najbolja učiteljica. To je razlog zbog koga sam osnovala Planetarni univerzitet/Bakin univerzitet (Earth University/Bija Vidyapeeth) na farmi Navdanya. Planetarni univerzitet podučava planetarnu demokratiju, a to je sloboda za sve vrste da se razvijaju unutar mreže života, kao i sloboda i odgovornost ljudi, kao članova planetarne porodice, da prepoznaju, zaštite i poštuju prava drugih vrsta. Planetarna demokratija je preokret od antropocentrizma ka ekocentrizmu. A kako svi mi zavisimo od planete Zemlje, planetarna demokratija se prevodi u ljudsko pravo na hranu i vodu, slobodu od gladi i žeđi. Zato što se Planetarni univerzitet nalazi na farmi Navdanya, farmi koja neguje biodiverzitet, učesnici/e uče da rade sa živim semenom, živom zemljom i mrežom života. Učesnici/e su farmeri, školska deca i ljudi iz celog sveta. Dva naša najpopularnija kursa su “Organsko obrađivanje zemlje i agroekologija od A do Š“ i “Gandi i globalizacija”.

Poezija šume Planetarni univerzitet je inspirisan Rabindrantom Tagorom, indijskim nacionalnim pesnikom i dobitnikom Nobelove nagrade. Tagora je osnovao školski centar u mestu Shantiniketan u Zapadnom Bengalu, u Indiji, kao školsku šumu, istovremeno i da bi se inspirisalo šumom i da bi se stvorila indijska kulturna renesansa. Ova škola je postala univerzitet 1921. godine, prerastajući u jedan od najčuvenijih indijskih centara za učenje. Šuma nas uči dovoljnosti, nečemu što je praizvor pravičnosti, kako uživati u darovima prirode bez eksploatacije i akumulacije. Danas, isto kao i u Tagorino doba, potrebno je da se okrenemo prirodi i šumi za lekcije o slobodi. U Religiji šume, Tagora piše o uticaju koji su stanovnici šuma u drevnoj Indiji imali na klasičnu indijsku književnost. Šume su izvorišta vode i skladišta biodiverziteta koji nas može podučiti lekcijama o demokratiji — kako ostaviti prostor za druge i istovremeno uzimati hranu za sebe iz zajedničke mreže života. Tagora je video jedinstvo sa prirodom kao najviši stupanj ljudske evolucije. U svom eseju Tapovan (Šuma pročišćenja), Tagora piše: “Indijska civilizacija bila je izvrsna u lociranju svog izvora regeneracije, materijalne i intelektualne, u šumi, a ne u gradu. Indijske najbolje ideje su se pojavile tamo gde je čovek bio u prijateljskoj vezi sa drvećem i rekama i jezerima, daleko od gomile. Mir šume pomogao je intelektualnu evoluciju čoveka. Kultura šume doprinela je kulturi indijskog društva. Kultura koja je proizašla iz šume bila je pod uticajem raznovrsnih procesa obnavljanja života, koji su uvek u igri u šumi, varirajući od vrste do vrste, od godišnjeg doba do godišnjeg doba, u izgledu i zvuku i mirisu. Ujedinjujući princip života u raznovrsnosti, demokratskog pluralizma, postao je tako osnovni princip indijske civilizacije.” Ovo jedinstvo u raznovrsnosti jeste osnova i za ekološku održivost i za demokratiju. Raznovrsnost bez jedinstva postaje izvor konflikta i takmičenja. Jedinstvo bez raznovrsnosti postaje temelj spoljašnje kontrole. Ovo važi i za prirodu i za društvo. Šuma je jedinstvo u raznovrsnosti, a mi smo ujedinjeni sa prirodom kroz našu vezu sa šumom. U Tagorinom pisanju, šuma nije bila samo izvor znanja i slobode, bila je i izvor lepote i radosti, umetnosti i estetike, harmonije i perfekcije. Simbolisala je univerzum. U Religiji šume, pesnik kaže da sklop našeg uma “vodi naše pokušaje da uspostavimo odnose sa univerzumom ili kroz osvajanje ili kroz zajedništvo, ili kroz kultivisanje moći ili kroz saosećanje“. Šuma nas uči zajedništvu i saosećanju. Šuma nas takođe uči dovoljnosti, nečemu što je praizvor pravičnosti, kako uživati u darovima prirode bez eksploatacije i akumulacije. Tagora citira drevne tekstove napisane u šumi: “Znaj da sve što se kreće u ovom pokretnom svetu je obavijeno Bogom, i pronađi uživanje u odricanju, ne u pohlepi posedovanja.” Nijedna vrsta u šumi ne prisvaja udeo koji pripada drugim vrstama. Svaka vrsta održava sebe u saradnji sa drugima. Kraj konzumerizma i akumulacije je početak radosti življenja. Konflikt između pohlepe i saosećanja, osvajanja i saradnje, nasilja i harmonije o kome je Tagora pisao nastavlja se i danas. A šuma je ta koja nam može pokazati put izvan ovog konflikta.

• Autorka:

  Vandana Šiva

• Prevod:

  Aleksandra Žikić