Poznato je da hlor utiče na kvalitet kose i isušuje kožu, a brojne studije povezuju udisanje hlora sa nastankom astme kod plivača. Jedna studija iz Irske je otkrila značajnu vezu između broja godina tokom kojih dete pliva u bazenu  i verovatnoće da će ono u narednim godinama početi da ima probleme sa disanjem. Druga studija iz Norveške otkrila je povećan rizik za nastanak disajnih problema kod dece koja plivaju u bazenu pre svog šestog meseca. Negativne strane hlora se manifestuju i kada se mokraća i znoj u vodi pomešaju sa njim, pa nastaju toskični gasovi – hloramini.

Iz zdravstvenih i estetskih razloga, a i zbog zaštite životne sredine, mnogi ljudi su počeli da se interesuju za alternativu hlora, i sreća, postoji sve više i više opcija za čišćenje bez da ljudi mirišu na definfeksiona sredstva i uništavaju svoje zdravlje i okolinu. Većina tih opcija su veštački sistemi za prečišćavanje vode, a ona najlepša i najelegantnija opcija je, naravno, prirodna. Upravo to su prirodni ili biološki bazeni. Ako se njima pravilno upravlja i sve lepo postavi, prirodni bazeni su ispunjeni kristalno čistom vodom koja se može piti, i nakon izlaska iz bazena nije neophodno tuširanje, što jeste slučaj sa bazenima koji se tretiraju hlorom. Ovi bazeni ne zahtevaju nikakve hemikalije za čišćenje jer su oni mini ekosistemi koji se sami čiste. Za održavanje je potrebno znatno manje novca nego za konvencionalne bazene, a troškovi izrade nisu viši od onih standradnog dizajna.

Prirodni bazeni su sistemi koji se sastoje od dela koji je namenjen za plivanje i kupanje, tj dela u kome se nalazi voda, a taj deo je izolovan membranama i u njemu se ne koriste hemikalije i uređaji za dezinfekciju ili sterilizaciju vode. Svo prečišćavanje vode se obavlja kroz biološke filtere i biljke ukorenjene u hidroponični sistem, i sve to je drugi deo prirodnog bazena koji se naziva zona regeneracije. Ova zona je ispunjena specijalnih filtracionim supstratima i florom. Bijke koje se tu nalaze se mogu dopuniti raznim cvećem i dekorativnih biljem kako bi se dobio atraktivan ambijent.

Kako ovi bazeni ustvari funkcionišu?

Sam princip je veoma jednostavan. Zona za kupanje treba da bude duboka oko 2 metra i fizički odvojena od zone za regeneraciju. Ona se može napraviti da bude identična kao konvencionalni bazeni, a uz malo truda, može se napraviti prostor koji podseća na ribnjak ili jezerce, sa organskim oblicima koji se lepše uklapa u prirodno okruženje. Zona za regeneraciju može biti postavljena uz plivaću zonu, a može i na nekom udaljenijem mestu, zavisno od raspoloživog prostora.

Od zone za kupanje do zone za regeneraciju, voda dolazi prirodnim padom kroz prelivne kanale. U zoni regeneracije, prečišćavanje vode obavljaju razne nadvodne i podvodne biljke. Pomno odabrane biljke oduzimaju hranljive materije iz vode koje otpuštaju mikroorganizmi tokom procesa razgradnje štetnih klica i organskih supstanci. Takođe, stavlja se i šljunak koji ima ulogu filtera za dodatno prečišćavanje vode. Voda protiče kroz ceo sistem u slobodnom padu, a pomoću pumpe se dovodi sa najniže tačke na ulaznu tačku bazena, tako da nastaje zatvoreni krug.

Prelivni kanal stvara vodeno strujanje na površini bazena koje lagano vuče grube nečistoće kao što su lišće, grančice i druge plutajuće čestice, sa vodene površine prema sebi i tako osigurava uvek čistu vodu. Pomoću dobro postavljene hidraulike (vodovodnih instalacija) zona regeneracije se može postaviti  i podzemno tako da ne mora biti vidljiva. To je idealno rešenje za dvorišta koja nemaju veliku površinu.

Ukoliko će se bazen koristiti i tokom hladnih meseci, voda se lako može grejati toplotnim pumpama ili solarnih sistemima.

Prirodni ili biološki bazeni su san svih nas koji maštamo o svojoj eko kući. Pored toga što su prelepi i što se ceo proces prečišćavanja vode vrši prirodno, tokom kupanja nema crvenih očiju, sušenja kože i kose, i izbeljenih kupaćih kostima koji su posledica preterano hlorisane vode kakva je u konvencionalnim bazenima. Na kraju, sve se svodi na to da je prirodna opcija uvek najbolja.

Ako želite da napravite bazen koji će po svim principima biti biološki ili prirodan, ne trebate ga graditi od betona. U ovu svrhu se koriste prirodni materijali kao što su šljunak, kamen i glina. Biljke će, umesto hemikalija i komplikovanih mehaničkih sistema, filtrirati vodu. One će i obogatiti bazen kiseonikom, podržati korisne bakterije koje će voditi računa o nečistoćama i potencijalno štetnim organizmima, a pružiće i stanište za mnoge životinje koje vole vodu. Kao rezultat svega ovoga, dobijamo prelep ekosistem koji je relativno jeftin za izgradnju, ako imate volje da ga napravite sami.

Predstavljamo vam kako da sami napravite ovakav bazen koji će sigurno izmamiti uzdahe mnogih ljudi.

Korak 1. Iskopavanje rupe

Najjeftiniji i najviše ekološki način za pravljenje bazena jeste da jednostavno iskopate rupu u zemlji. Rupa može biti duboka koliko god želite, mada je idealno da ta dubina bude oko 2 metra, a najbitnije je pravilno postaviti zidove bazena. Ukoliko su oni vertikalno postavljeni, kao kod konvencionalnih bazena, postoji opasnost da će se urušiti, jer se kod prirodnih bazena ne postavljaju čelični zaštitini okviri. Najlakše je da prirodni bazen zamislite kao tanjir za supu, sa isto tako koso postavljenim zidovima.

Kako bi se sprečilo urušavanje zemlje u bazen, na ivice se mogu postaviti drvene daske i kamenje, a najbolja opcija je da se postave biljke koje će prirodno stabilizovati mogući odron.

Prilikom planiranja iskopavanja rupe, treba imati u vidu da će 50% nje otići na zonu sa biljkama, bez obzira da li će ona biti postavljena na jednom kraju bazena, ili oko njega, uz ivice. Deo sa biljakama se razdvaja od dela za kupanje malim grebenom visine samo 3cm. On će biljke zadržati na svom mestu, a omogućiće da voda iz dela za kupanje prelazi u deo za regeneraciju. Kako voda bude prolazila kroz vlaknastu strukturu korenja biljaka, bakterije koje se nalaze na korenju će se ponašati kao filteri i uklanjaće nečistoće i višak hranljivih materija u vodi. Takođe, organizmi koji se nalaze na biljakama će konzumirati bakterije i efikasno eliminisati podvodna gomilanja otpada.

Zona regeneracije treba da bude terasasta i postepeno da postaje sve dublja. Kreće se od dubine od 3cm, a dolazi do maskimalne dubine od 45cm, i u svakom delu se nalaze različite biljke. Pored čišćenja vode, u ovoj zoni će se brzo grejati voda, pa će ona biti idealno stanište za žabe i druge beskičmenjake koji će se hraniti larvama komaraca, pa će na taj način oni učestvovati u prosecu čišćenja i rešiti problem komaraca kojima bi sigurno bilo lepo da ovde žive, ali ljudima baš i ne bi.

Najbitnije za proces filtracije je da voda treba konstantno da cirkuliše, kako bi dolazila do korenastih biljaka koje će je čistiti. Takođe, povremeno treba izvršiti aeraciju vode kako bi se zadovoljile potrebe vodenih organizama za kiseonikom. Bez dovoljno kiseonika, bazen može doći u stanje stagnacije i da anaerobne bakterije preovladaju i stvaraju se neprijatni mirisi.

Korak 2. Zaštitni slojevi na dnu bazena

Kao i kod konvenciolanog bazena, i za prirodni su nepohodne pumpe i kompresor. Uvek treba voditi računa kako se postavljaju ovi električni uređaji u blizini vode da ne bi došlo do neželjenih komplikacija.

Kada se kopanje rupe za obe zone završi, postoji nekoliko opcija kako da se osigura da bazen drži vodu. Za to se može iskoristiti sloj bentonit gline kojom se prekriva zemlja na dnu bazena, što je dosta  jeftina opcija, a dno se može prekriti i slojem nekog sintetičkog materijala.

Bentonit glina se ponaša kao lepak i spaja se sa česticama zemlje, pa tako sprečava da voda iz bazena otiče u zemlju. Neke vrste zemljišta mogu da sadrže dovoljnu količinu gline, pa im nije ni potrebna dodatna zaštita. Bentonit glina se ne slaže dobro sa peskovitim zemljištem, a može biti problematična kada je oko bazena suva zemlja. U takvim situacijama, postavlja se sloj plastične obloge na koju ide bentonit glina koja dodatno pomaže u čuvanju vode. Naravno, mogu se postaviti samo sintetičke zaštite ali njih ćemo izostaviti, jer pričamo o prirodnim opcijama za izradu ovog bazena.

Nakon postavljanja bentonit gline, sledi prekrivanje dna slojem šljunka debljine 10-13cm. Šljunak obezbeđuje stanište za korisne bakterije koje razgrađuju lišće i druge prirodne materijali koji potonu na dno. Pre postavljanja šljunka treba proveriti da li je on dovoljno čist, jer svakakve nečistoće mogu da utiču na rast biljaka, a time i kvalitet vode.

Korak 3. Sađenje biljaka

Kada je bazen konstruisan, sledi priprema zone regeneracije. U nju treba staviti sloj zemlje debljine 8 – 16cm. Zemlju treba pažljivo izabrati jer ona može nositi razne zagađivače i ne treba uzimati onu koja se nalazi u blizini životinja zbog  fekalija. Najbolja je zemlja bez organskih materija koje mogu dovesti do truljenja podvodnih biljaka. Naravno, zemlja se može poslati i na analizu kako bi 100% bili sigurni.

Postoji veliki broj biljaka koje žive pod vodom i na površini, a izbor zavisi samo od vas i vaših želja. Jedino treba voditi računa da se izaberu biljke koje odgovaraju klimi.
Kada se biljke zasada, bazen je spreman za upotrebu i samo ga treba napuniti vodom. Naravno, potrebno mu je održavanje. Treba voditi računa o biološkom zdravlju bazena, tj o zasađenim biljkama. A pored toga, jednom godišnje treba proveriti i mehaničke sisteme.

Iako možda sve ovo deluje kao previše posla i brige, zapravo i nije, a lepota i zdravlje koje će vam prirodni bazen obezbediti, vredi truda i rada.

 

 

Autor: Svetlana Divljakov

Izvor: http://www.ekokuce.com/