Ognjište 21 veka – raketno ložište

Ognjište, reč na čiju pomen, obično pomislimo na dom, na mesto gde se dodiruju prostor i vreme našeg postojanja kao individue. Jer, mi jesmo vezani za neku tačku ovog univerzuma i jesmo vezani za jedan trenutak u beskonačnosti vremena. Naš život i jeste samo jedna tačka u toj sveukupnoj beskonačnosti. Vezali smo sebe za dom, jer, nekakva ishodišna tačka prostora, u životu nam je nasušno potrebna. Gotovo izjednačavamo pojmove doma i ognjišta. I svesno i ne. I slučajno i ne. Toplota koja zrači sa rečju ognjište, izgovorena, bilo kada, greje nas, greje naše srce, i naše misli, koje su tada mirnije, ta reč nas greje poput deteta u toplom domu, pored pravog ognjišta, u krilu majke. Greje nas kao da smo ponovo u svom istinskom domu. Ma gde da smo.

Verovatno u tom domu, iz kojega smo potekli, i nije bilo onog pravog ognjišta, ozidanog mesta u kući, u kojem je gorela vatra. Vatra, u ložištu u centralnom delu kuće, je nešto što je u jednom trenutku nestalo i bilo zamenjeno drugim sretstvima za grejanje i spremanje hrane. Druga sredstva su zamenila ognjište kao mesto okupljanja ukućana, kao mesto dodira sa precima kroz reči izgovarane kraj njega, reči kao nošene na plamenu vatre, kao da su plesale u njenom tajanstvenom ritmu, i tvorile beskonačne priče iz prošlosti, i o prošlosti, o onima od kojih su potekli, i o onima koji su nekada davno, prvi založili taj oganj, na tom mestu.

Čovek voli vatru, kontrolisanu u njegovom ognjištu. Takva ognjišta u kojima je mogao da posmatra plamen, da osteti njegovu toplotu, i njegov miris, su nestala. Ako i postoji vatra u kući, ona je zarobljena, često u raznim metalnim pećima, gde plamen i ne vidimo. Te peći, pomerljive, nisu ono ognjište. Jer, ognjište je nešto što je neko ozidao, ili neki naš predak, ili mi sami. I tako ozidano je postalo deo kuće. Kamin, kao nekakva ozidana strukltura može da podseća na ognjište. Ali, samo da podseća. Kamin, više kao stvar nekakvog prestiža, nešto što zahteva dosta ulaganja, koje i nije namenjeno za spremanje hrane, neekonomično u smislu iskorišćenja goriva, je loša imitacija ogništa.

Tako posmatrajući i analizirajući prednosti i mane brojnih tipova peći, jasno je zašto su sve više ustupale mesto drugim sredstvima grejanja i pripreme hrane. Ognjište je ostalo samo u priči, o nekim vremenima u kojima su odnosi među članovima domaćinstva bili drugačiji i gde se poštovao red i pravila, formirana brojnim prethodnim generacijama, pravilama koja su mnogo tešnje bila zasnovana na prirodnim.

Da li je i danas, u 21 veku moguće imati ognjište koje bi po mnogo čemu objedinjavalo dobre osobine nekadašnjih, a opet zadovoljavalo kriterijume, nametnute današnjim vremenima? Da li je moguće da svoje ognjište, mesto gde će goreti vatra, i gde ćete spremati hranu, sami ozidate u centralnom delu vašeg doma? Iako i niste nikakav majstor za peći. Da li je moguće da to uradite sa onoliko sredstava sa kojima raspolažete? Jer, ognjište nije statusni simbol, ono to nikada nije bilo. Jer, svakome, i siromahu, i bogatašu je njegovo ognjište bilo podjednako drago. Da li je moguće da to ognjište oblikujete po vašoj želji, vašim rukama i rukama vaših ukućana u zajedničkom radu njegovog kreiranja? Da li je moguće da to bude mesto koje će biti privlačno članovima vašeg domaćnstva, svojim izgledom, svojom toplinom i koji će rado provoditi vreme pored njega? Da li je moguće da sami izgradite ložište koje će istovremeno imati izuzetno dobro iskorišćenje goriva i istovremeno izuzetno dobro iskorišćenje toplote? Takvo iskorišćenje, i jedno i druge ravno ili gotovo veće od bilo kojih skupih peći koje možete da nađete na tržištu,a ovo ložište ste sami napravili. Da li je moguće da produkti sagorevanja takvog ložišta budu u ekološkom smislu u rangu onih najskupljih i konstruktivno komplikovanih tipova peći? Da li je moguće da u takvom ložištu možete da ložite i grančice, a da ipak imate dovoljno toplotne energije? Da li je moguće da ono što većina drugih baca, te grančice, vama predstavlja dragoceno gorivo? Energija raketne pećiDa li je moguće, da zbog grejanja vašeg doma drvetom, ne bude srušeno niti jedno drvo, već da ložite samo ono što drvo samo odbaci? Da li je moguće da u tom vašem ložištu, satima držite vrata ložišta otvorena, gledate i uživate u plamenu vatre, a da ne postoji opasnost da se produkti sagorevanja vraćaju u prostoriju ili da je potrošnja goriva povećana? Da li je moguće i da dugo, nakon što ste i ugasili vatru u ložištu, ono i dalje satima ostane toplo? Zamislite, vi idete da spavate, vatra ne gori i taj plamen u vašem ognjištu isto tako spava, primirio se u samoj peći, koja i dalje satima i satima isijava toplotu. Plamen je samo prešao u telo peći, i čeka da ga opet sutra probudite, u toj peći, u tom ognjištu koje je uvek toplo.

Da li je sve ovo moguće? Da. Sa posebnom konstrukcijom ložišta koje se naziva raketno ložište i termalnom masom kao akumulatorom toplotne nergije. Peć koju možete sami da sagradite, vlastitim rukama, i time stvorite mesto za iskonsko ognjište u vašem domu, kao nekada vaš predak. Nešto tako lepo i korisno, i vredno. Nešto što će biti vredno poštovanja, samim svojim postojanjem, kao nekadašnja ognjišta, tajanstvena mesta strahopoštovanja i veze sa prošlošću.

Zvonko Rakarić