Priroda umesto standarda, arhitekta Udo Heimermann
Čovek često sebe predstavlja kao dominantnu živu vrstu na planeti Zemlji, ali čovek nije vladar, samim tim nije ni osvajač krajolika, životinja i biljaka, on je jednostavno deo prirodne sredine. Smisao zajedništva prirode i ljudskih skloništa ogleda se u organskoj arhitekturi: priroda i čovek su jedno. Organska okolina i zgrada postaju jedno. Svaka zgrada narušava prirodnu sredinu i samim tim proces njenog nastajanja povezan je sa određenom dozom destrukcije. Organska arhitektura sa integracijom kao načelom nastoji da zadrži ovo uništenje na minimum.
Urbani umetnički svet utiče na sve nas. Naši stambeni prostori, koji nas svakodnevno okružuju oblikuju način našeg delovanja, i utiču na naše postupke i radnje. Ovde se mora odvojiti preobražaj urbanog prostora i životnog prostora u kojem živimo i radimo. Transformacijom je potrebno udaljiti se od tvrdih oblika, i stići do mekih, što je više moguće prirodnih oblika i materijala. Sve dok živimo u sivim tamnim kamenim pustinjama, ništa se neće promeniti u našem načinu života, našem stalnom nastojanju za mirom i zadovoljstvom. Ljudi koji žive u ekološki osmišljenom okruženju, koji je građen prirodnim materijalima, razvijaju održivu i ekološku svest. Organska građevina gradi budućnost.
Nemački arhitekta Udo Heimermann potpisuje viziju sklada između čovečanstva i prirode, gde je poštovanje i odgovornost prema prirodnom svetu u središtu dizajna. Snažan krajolik Ahr (Bud Neuenahr Ahrweilevu, Nemačka), vrlo rano je inspirisao Heimermana da proučava arhitekturu. Ovde je razvio filozofiju prirodne i organske arhitekture. Svojom arhitekturom Heimermann već trideset godina širi svest o miru i ravnoteži između prirode i kulture:
“Za mene, organska gradnja nije uvek samo okrugla i amorfna”. Njemu je važno da se njegov dizajn nalazi skladnu intagraciju u prirodi i u najboljem slučaju da se spoji sa njom.
“Organski dizajn može pomoći da se ponovo od nule stvori suživot čoveka i okline”. Rekao je pobunjenik protiv diktature pravih uglova u postojećim građevinskim standardima. Za njega arhitektura predstavlja mnogo više od spoljnog izgleda.
“Moramo pomeriti granice naše arhitekure, kako bismo osigurali opstanak naše civilizacije za buduće generacije”
Glina je materijal kojem Heimermann daje prednost u odnosu na ostale materijale, iako se glina smatra za zaboravljeni održivi materijal koji može da pruži i toplinu i izolaciju. Niskoenergetske i pasivne kuće su na vrhu lestvice ovog arhitekte. Filozofija tih domova naglašava metode izgradnje koje smanjuju gubitak toplote kao i smanjenje emisije ugljen dioksida, koje nastaju kao nusprodukt grejanja i klimatizacije.
Kroz održivu gradnju moguće je smanjiti potrošnju fosilnih goriva, i to je ono što Heimermann predviđa za budućnost ekološki prihvatljivog dizajna. On razvija senzibilite ka ponovnim korišćenjem i revitalizacijom postojeće arhitekture i materijala. U tim prostorima, sa istorijom, on postaje kreativan, pogotovo kad je u pitanju korišćenje praktičnih sistema za grejanje i hlađenje, i kroz proces prilagođavanja brani svoj stav da sve to pogoduje budućnosti zelene gradnje.
Potencijalni dizajneri i svakodnevni stanovnici će imati koristi od širenja Heimermannove ideje za “prijateljsku ravnotežu između prirode i kulture”.
dipl.ing.arh. Ivana Rakarić
