Strategija Bumerang

Strategija Bumerang

Trebalo je da prođe gotovo čitav vek da bi Srbi shvatili da su naše stare čatmare zapravo ”ekološke kuće od zemlje”. Za to vreme lutanja, eksperimentisanja, prostačkog kopiranja, propustili smo da unapredimo, usavršimo i promovišemo ono što smo nasledili. Trebalo je da umesto nas to uradi neko drugi, pa da nam, po starom dobrom običaju, potom isto i proda.

Australijska vlada recimo (pored sijaset drugih) već nekoliko godina na svaki način pomaže izgradnju takvih kuća (mudbrick houses). Iskustveno gledajući, možemo slobodno da očekujemo da ćemo za jedno dvadesetak godina početi da uvozimo baš njihove ili nečije tuđe elemente za podizanje takvih ekoloških kuća, da ćemo plaćati skupo njihove konsultantske usluge kako bi nam se objasnilo šta je to zapravo mudbrick (cigla od smese nepečene zemlje, sena ili sličnih materijala) i tako dalje i tako dalje…

Dobro, zašto smo takvi?!

Prema ogromnoj većini onih naših, vrednih stvari koje nas okružuju, koje imamo i prema kojima postupamo kao da želimo da ih zapravo nemamo? Prema prirodi, prema nasleđu – starini, prema današnjici, na samom kraju i prema budućnosti?

Neka ostanu ova pitanja. Ni sam nemam tačan odgovor na njih, mogu samo da nagađam. Što sam stariji i što imam više životnog iskustva, čini mi se da sam sve bliži nekim odgovorima koji me zapravo plaše. Stoga ih svesno izbegavam. I još uvek pronalazim neka opravdanja za nas.

Kuća u KoritnikuKuća u selu Koritnik, nedaleko od Niša; Foto: Ivan Mihajlović

A te kuće, kojih još uvek ima dovoljno po celoj ovoj zemlji, kao da nas progone i podsećaju na ono što smo nekada bili i šta smo mogli postati. Ili na ono što smo baš i postali. Zbog sopstvenog nemara, lenjosti, zaborava, prezira. Zbog smeše kompleksa više i niže vrednosti. Zbog neusaglašenosti naših karaktera, prevelikih htenja i nadanja a premalo obzira i samopoštovanja. Veličanja gluposti, bahatosti i promašaja. Stida od onog što nam je zapravo koren i što nas drži na ovoj vetrometini prostora i istorije.

Trebalo je dakle da nakon čitavog veka tog besmislenog samoizgnanstva uvidimo njihovu originalnu i praktičnu vrednost ako već ne možemo još uvek da ih sagledamo metafizički i simbolički. Da nas kao bumerang lupi naknadna sopstvena ”pamet” pa da progledamo.

Da ne odvraćamo poglede od njihove trenutne trošnosti i zapuštenosti iako su i takve, te krepke starine, otpornije i zdravije od onih betonskih divova i blokovskih pajaca. Da uvidimo da im zapravo ni zemljotresi, ni mrazevi, ni vrućine, ni oluje gotovo ništa ne mogu. Da u njima nema vlage, da je leti hladno a zimi toplo uz minimum utrošene dodatne energije. Da su na mestima mudro biranim i da se nenametljivo i skladno slažu sa svojom okolinom. Da su im lica okrenuta ka Suncu a leđa naslonjena na brda. Podrumi i temelji od kamena, skelet od hrastovine, zidovi od blata, slame i pruća, fasade od ćerpiča i kreča, krovovi od ćeramide ili crepa, mada mogu biti i od drugih materijala, drveta, trske…

U eri koju su mediji i neke tuđe elite proglasile dobom zdravog načina života, mi tek sada na to svoje počinjemo da gledamo nekim drugim, tuđim, pametnijim očima. Da polako razumemo da naši stari nisu bili baš tolike budale i da ih nije možda trebalo stavljati pod apsolutni društveni lapot. Da smo ih mogli još štošta priupitati, saslušati ih, pa i poslušati. I da bi nam tada sigurno bilo bolje, ako ne i lakše.

Kuća u KoritnikuFoto: Ivan Mihajlović

Kamo sreće da živimo u takvim kućama, u svojim selima, danas. Srbija bi bila mnogo srećnija zemlja. Ovako… Beton, plastika i pink. Pa ko izdrži, pričaće.Iskreno se nadam da će neki naši potomci biti pametniji i hrabriji od nas, da će ih obnoviti i da će živeti u tim tzv. ekološkim kućama. Biće to sigurno neki zdraviji narod. Ako ih na to ne nateraju neki svetski trendovi – muka će sigurno. Jer je sve očiglednija suština onog procesa koji je svojevremeno Dragoš Kalajić sveo u samo dve reči ”Metropole – Nekropole”. Povratak na selo i u prirodu će neminovno u jednom trenutku prerasti u samo bekstvo. Pametnije je i bolje da se za to pripremamo na vreme. Da to učinimo dostojanstveno i promišljeno, kako ne bi postali izbeglice u sopstvenoj zemlji. A to je nešto najgore.

Autor: Ljuba Kostić 
Aktivista “Niškog kulturnog kluba”
Terrabija

Related Posts
Leave a reply