Neobičan susret

Neobičan susret

Neobičan susret

    Jedna legenda kaže: „ Ako sretneš belog bika sa ogromnim rogovima na Fruškoj gori, onda ćeš…“

Ostatak ove legende, a koju sam uzgred, izmislio za potrebe ove priče, vam neću reći. Bar ne sada. Možda neki drugi put. No, sama priča nije izmišljena. Ipak se ona desila, i kao i svaka priča, i ona ima i uvod, i zaplet, a smisliću i neki zaključak. Ima vremena do kraja. Tek sam na četvtom redu. To što se priča desila na dan mladosti je moguće potpuno namerno. Jer, kako bi i drugačije moglo. Ipak se na ovaj dan svašta dešavalo, pa zašto onda ne bi i početak jedne legende, one sa početka ove priče. U stvari, početak još jedne od mnogih legendi. Jer ipak je taj dan rođendan i moje majke, i mog tasta. I još nekih, za mene ne baš toliko bitnih osoba.  Eto, ovo bi trebalo da bude uvod. Možda se nekome i neće ovakav svideti, ali ipak se u njemu pominje i legenda, i beli bik sa ogromnim rogovima, i Fruška gora, i dan mladosti, i tast i majka. Da sam ja kojim slučajem naleteo na sličan tekst, najverovatnije da bih nastavio dalje sa čitanjem. A, ti?

I tako, pođosmo nas troje Ivana, Emilija i ja po vodu na izvor. Ono ko u pesmi, ali tako je i bilo. Iskoristili smo prvi dan vikenda da odemo po sveže zalihe vode  na naš omiljeni izvor na Fruškoj gori, nedaleko od Crvenog čota. I upravo tamo negde, na jednom proplanku, nedaleko od najvišeg vrha ove stare i neobične planine, sretnemo njega. Velik i beo sa ogromnim rogovima. Beli bik.  Kao onaj što je bio otac onog Minotaura, doduše iz jedne druge legende, a koja nema još uvek veze sa ovom pričom. A mi, se uopšte nismo iznenadili. Bili smo potpuno kul. Kao da svaki dan šetajući stazama Fruške gore, nailazimo na bele bikove sa ogromnim rogovima. „Eno ga…“ uzviknula je Ivana.  Tome može da zahvali svom oštrom vidu, i ono što je važnije, kao i kod svake žene odličnom perifernom vidu koji zahvata šire nego kod muškaraca. Niste to znali? E sada znate. Pa vodite računa o tome. Jer, samo se ženi može desiti da tamo negde na udaljenosti od nekoliko desetina metara, na nekom proplanku Fruške gore, ugleda belog bika sa ogromnim rogovima. Priznajem, meni se to nikada ne bi desilo. Možda, eventualno da se spotaknem o njega. Ili da zapnem o njegov rog, dok ovaj mirno pase. A to i nije baš pametno. Jer, vrlo dobro znamo, na osnovu crtanih filmova, da tada obično ovako neki rogati počnu da jure uznemirača. Inače, ni u tim crtanim filmovima nisu bili ovako rogati kao ovaj naš. Koji je mirno pasao travu. Šta ćemo sada. Pitali smo se. Moramo nekome da javimo. „Koji je ono broj policije?“ pitam, a Ivana će „ Ne znam da li je to baš pametno“. I verovatno je bila u pravu. Zamislite sada ovu priču:. „Dobar dan. Ovde smo u Nacionalnom parku Fruška gora. Naišli smo na belog bika sa ogromnim rogovima“. Bilo bi kao u nekom vicu. „Trebali smo da uzmemo broj od onih“, zaključili smo, ali šta je tu je. A ko su sad to “oni”? U nastavku ove priče ćete saznati i to. Ovo je bio zaplet, sledi rasplet, a najverovatnije, biće i neki zaključak.

I, da se vratimo na malopre pomenute „one“. „Oni“ su jedna skupina koja ovog bika juri danima po ovoj planini.  Tu skupinu sačinjava nekoliko ljudi, neustrašivi čuvari nacionalnog parka, opremljeni sa dva terenska vozila, sa traktorom i prikolicom, i jednom kravom. Ovu skupinu smo sreli nešto pre našeg susreta sa bikom. Stajali su pored puta. Prolazeći pored njih, pažnju nam je privukla neka velika bela životinja u visokoj prikolici. Videli su se i neki rogovi. Delovi prikolice su zaklanjali najveći deo životinje. „Šta je to?“ pitali smo se: „Divokoza, muflon, jelen…?“ Znatiželja. Morali smo stati. Vratili smo se do ove skupine i saznali da je na jednom imanju jedne vinarije sa obronaka Fruške gore, u sreći i veselju živeo jedan par goveda podolske rase. Ali, jednog dana, tu romantiku je prekinuo bik koji je pobegao. I to naravno, kao svaki pravi Sremac, u šumu. A gde drugde. Partizani, šuma, dan mladosti, bik. Vidite da sve ima smisla. Bik je bio potpuno nenauružan. Za njega ne važi ono „Pušku, pa u Frušku“. Ovaj se oslanja samo na svoje rogove. I tako, ova skupina je imala sledeći plan. U traktorsku prikolicu će strpati njegovu ženu, dobrodržeću kravu, isto tako belu, čiji rogovi nisu bili tako dugački, svega oko jedan metar. Ovu kravu će da vozaju po Fruškoj gori, i nadati se da će onaj odbegli muž da se njoj vrati, valjda, kada vidi koliki je napor preduzela. Verovatno su se i nadali da će krava usput da muče, urla ili šta li već, i da će onaj nesrećnik čuvši to, da pohrli svojoj dragani. Oni su se verovatno rukovodili time da odbegli bik nije pobegao od nje, već zbog ko zna čega. I tako, sve smo saznali i ispozdravljali se sa ovim odlučnim ljudima. „Ako se bik pojavi kod nas u Rakovcu, javljamo vam“. Kažemo im mi. “Ha, ha, ha„” bio je odgovor od ovih,i još su I rekli: “Ovaj bik će verovatno do večeras biti u Hrvatskoj. Neverovatno je koliko se ovaj kreće“. Tako da i nismo  uzeli broj telefona od ovih. Jer, po svemu sudeći nismo ulivali poverenje kao neko ko je u stanju da uoči bika u šumi.

Ali, kao što to obično biva, izgled može da prevari. I mi smo ga uočili. Plan je bio sledeći: Ivana i ćerkica Emilija se kolima vraćaju do onih ljudi. Ja ostajem da pratim dalje kretanje ovog bika. I kad su njih dve otišle, ostao sam sam sa ovom životinjom. I priznajem, nesvesno sam pogledao u svoju odeću. Crne pantalone, crno bela trenerka. Dobro.  Da proverim odstupnicu. Iza je neki brežuljak. Podosta strm. Ne verujem da je ova grdosija baš vična penjanju. A za svaki slučaj, vidim i zgodno drvo. No, ovaj je bio skroz miran. Miran kao onaj Ferdinand. Jedino što ovaj nije ništa mirisao već je bio jako gladan. I vrlo energično je pasao sočnu travu na ovom proplanku. Sve je coptao. Kao da nikada travu video nije. Nikada nisam video da neko tako jede travu.

Nedugo zatim, došla je konjica. Mislim, jedno terensko vozilo. “Sačekajmo ostale”. mudro je predložio jedan hrabri čuvar parka. Ostali sa kravom će ipak nešto kasnije da pristignu. Oni moraju polako. Opet smo se ispozdravljali sa ovima i nastavili smo dalje. Pretpostavljamo da su tada konačno uspeli da ga uhvate, i da se ponovo nastavila jedna romantična priča.

Sve u svemu, ovaj bik je odlučio da izađe iz šume, na proplanak. Da je ostao u šumi, ko zna da li bi ga i kada iko video. Izašao je zbog sočne i zelene trave. A ne zbog tamo neke krave, kako su ovi mislili. Znači, ako vam ikada u šumu pobegne beli bik sa velikim rogovima, tražite ga, ne međ drvećem,  već međ proplancima. I to je zaključak. A kada saznam nešto još, možda ćemo tada sklopiti i  drugi deo one legende, sa početka. Ja ću vas, ako nešto saznam, obavezno obavestiti. Isto, i od vas očekujem. A, vi, ako šetajući stazama pitome Fruške gore, naiđete na belog bika sa velikim rogovima, samo opušteno.

Zvonko Rakarić

Fotografija: http://zoopalic.com/zivotinje/sisari/podolsko-govece/

Terrabija

Related Posts
Leave a reply