Održiva gradnja predstavlja izazov, ništa drugo

Održiva gradnja predstavlja izazov, ništa drugo

Održiva gradnja predstavlja izazov, ništa drugo

Živa kuća. Prirodni materijali. Divlji čovek. Pozitivna energija. Simbioza. Tihovanje. Zvuči složeno, ideološki, filozofsko. Sve je zapravo počelo od vrlo jednostavnog razmišljanja – možemo li još uvek da izgradimo dom, kao što su nekada gradili naši preci, i iznad svega, znamo li živeti.

Suzana Bundrel i Alja Petrić žive svaka u svoj kući iz snova, obe su sagrađene od prirodnih materijala- gline, slame i drveta. Materijali su minimalno, ručno obrađeni i u kuću se ugrađuju direktno iz prirode. Kristjan Zver, prirodni graditelj umešao je svoje prste prilikom izgradnje obe kuće. Kroz svoje projekte i greške upoznao je i postupno usvajao bogato znanje svojih predaka o korišćenju prirodnih materijala. Prilikom izgradnje ove dve kuće, koje se nalaze u Šulincima, na krajnjem severoistočnom delu Slovenije, trudio se da izbegne sve greške koje je uočio u svom radu.

Istraživanje o izgradnji i životu

“Oduvek sam zamišljala da živim što bliže prirodi, u kući od prirodnih materijla, ali priznajem da nikada nisam zamišljala da će to biti glina”, kaže Suzana , čija je želja počela da se razvija pre 5 godina. Na periferiji sela u idiličnom Goričko pejzažnom parku, dve godine kasnije Kristijan je vlastitim rukama počeo da gradi. Prvi deo kuće, samo na prvi pogled izgleda kao da je klasična gradnja: “Ovaj deo kojo je sada dečija i spavaća soba, i kupatilo, građena je od gline a potom je obložena drvetom koje je sečeno u obližnjoj šumi, slamu smo dobili u selu. Izuzeci su cevi za vodu i hidroizolacija na krovu. Inače 95% materijala je lokalnog karaktera. Najduže rastojanje bilo je tri kilometra”, Kaže graditelj koji neprestano istražuje načine prirodne gradnje a pre svega života.

Gradnja kuće započela je kao istraživanje, bez posebne filozofije, jednostavno to je bio izazov koji je trebalo da potvrdi da li možemo da nastavimo da gradimo kao što su gradili stotinama godinama pre nas, jednostavno cilj je bio postići održivost, postati održiv. Tek kasnije u toku rada, počelo je da se razmišlja na drugačiji način: ” Ja sam, na primer, svesno odlučio, da ću koristi manje enegije od prosečnog čoveka sa Zapada. Da ću pokušati da živim samostalno, što je više moguće i da ću time manje opterećivati svoju okolinu”. Kaže Kristijan, koji odbija etiketu, koja se nameću ljudima poput njega, da je “ekofrik”, međutim njegova ekološka svest razvija se uporedo sa procesom gradnje, kuće i sebe. Kao što kaže: “Ja sam na početku, dok sam gradio prvu kuću, skoro odustao i to nekoliko puta. Budući da se svi slažemo da je lakše otići u prodavnicu građevinskog materijala i kupiti sve što je potrebno za gradnju, a ne svojim vlastitim rukama ili sa lopatom kopati glinu, mešati je sa vodom i peskom i omalterisati zid. Više puta se dogodilo da je blatni malter potpuno popucao kada se osušio, jer nisam upotrebio pravu mešavinu. Takao da sam morao da popravljam. Deset posto radnog vremena ( procena je da je gradnja trajala oko 10000 sati), je namenjeno za ove i druge popravke, koje su nastale kako zbog grešaka tako i zbog neiskustva.”

Arhitektura je pratila osećaj

Suzana priznaje da je kuća nastala kao rezultat rada puno ruku, koje su bile aktivno uključene u projektovanje kuće : “Kristian je skicirao osnovni plan na dva papira, sve ostalo se gradi istovremeno, on jednostavno prati svoj osećaj. Njegova ljubav prema prirodi inicirala je postavljanje što više prozora, što baš i nije u skladu sa građevinskom fizikom, u kući koja se greje samo jednom peći na drva. Bio je ovo rizičan predlog. Ali rezultat je odličan, gde god, u dnevnom boravku da stojim, imam otovoren predivan pogled na prirodu. Ovo ima neprocenljivu vrednost za mene.” Kaže sagovornica koja ne može sebe da zamisli da živi u kući od konvencionalnih materijala, a kamoli u gradskoj vrevi i gužvi.

Vrlo brzo Suzana je naučila kako da održava prijatnu temperaturu u svim godišnjim dobima: ” Leti u deset uveče otvaramo prozore i zatvaramo ih u ujutru u pola šest. Zimi, sve greje peć, to je ručno rađena peć od cigle u kojoj pečemo hleb, peciva, pice… Čak i ako čitav dan ne palim peć, temperatura padne samo za dva stepena, ali to je zato što je kuća građena od prirodnih materijala. Kristijan je projektovao peć tako da se ona dobro nosi sa ledenim zimama. Kada smo imali tri nedelje, svaki dan minus sedamnaest stepeni, ova peć je bila sasvim dovoljna jer se toplota pravilno raspoređuje po čitavoj kući. U prelaznim periodima dovoljno je da se loži svaki drugi dan, jer zidovi akumuliraju toplotu. Mojoj ćerki omiljeni dio kuće je upravo onaj ispred peći. Noj je dovoljno ćebe, bojice i igračke i čitav dan se igra. Čak i prijatelji koj nam dolaze u posetu najviše vole da sede  upravo ovde, a ne za stolom u trpezariji.” Kuhinja, još nije sasvim završena, ali se već vidi da će biti daleko od klasične. Šporet, drveni šank sa policima i minimalno elemenata. Iako domaćica voli da kuva, smatra da joj ne treba puno prostora za to. Kao i ostali delovi kuće i ovde je sve ograničeno samo na ono što je zaista neophodno, iako postoji dovoljno prostora. ” Nemam potrebu za sakupljanjem stvari.” Kaže Suzana i dodaje: “Kod ulaza smo postavili orman iz Ikee, ali posle 14 dana, poklonili smo ga prijateljima, jer on jednostavno nije imao šta da traži ovde, delovao je kao stranac”.

Oble linije i prirodan dizajn karakterišu kuću kompozitorke i arhitektice Alje Petrić, koja takođe živi u Šulincu. Njena kuća je zapravo adaptacija stare kuće, koja je srušena i na čijim je temeljima napravljena kuća od prirodnih materijala.

Njen dom je mali, ali za nju dovoljno prostran, ima malo kupatilo, radni prostor, kuhinjski kutak u prizemlju i spavaću sobu na galeriji. ” Verujem da se čak i oni koji su navikli da žive u velikoj kući, ovde osećaju prijatno. Većina njih smatra, da im zapravo većina stvari nije ni potrebna. Kaže Alja koji je svoj studetski sobičak zamenila ovom kućom od pedeset kvadrata, i sada se zaista oseća kao da živi u luksuzu.

To što je odlučila da kuću sagradi od prirodnih materijala nije slučajno. Alja je studirala arhitekturu i bavila se proučavanjem organskih formi. “Oduvek sam bila “smrznuti” tip, uvek mi je bilo hladno. Činjenica je da su zidovi od cigle hladni, a podovi od keramike još više. Drvo koje se nalazi na podovima moje kuće, i zidovi od gline, čine da je ambijent topao.” Kao arhitekta ona posebnu pažnju posvećuje razvoju i dizajnu enterijera koji prekida standarnu percepciju zida i njegove funkcionalnosti. Sva svoja istraživanja sprovodi u delo sa Kristijanom. Posle godinu dana života u svoj kući Alja odkriva da joj je potreban višenamenski nameštaj, poput klupe za sedenje, a u isto vreme to da bude i komoda za stvari. Kod nje, kao i kod Suzane, ne postoji potreba za sakupljanjem stvari, tako da je enterijer minimalan: “Imam samo ono što mi zaista treba, stvari koje mi nisu potrebne jednostavno poklanjam.” Kaže Alja koja uživa u čitanju knjiga u pletenoj ležaljci koja se nalazi blizi kuhinje pored velikog prozora. Ona voli da čita, a isto tako i da radi hiljadu drugi stvari. Ona nema televiziju u svom domu jer smatra da za nju u konceptu žive kuće nema prostora. Ovo je kuća za čoveka koji ne gubi vreme i energiju na negativne stvari kojima nas mediji svakodnevno bombarduju. To je kuća za mirnog čoveka koji ne prolazi kroz život već živi u njemu.

dipl.ing.arh. Ivana Rakarić

Izvor:http://www.deloindom.si/enostanovanjske-hise/sonaravna-gradnja-izziv-nic-drugega

 

 

Terrabija

Related Posts
Leave a reply